Faširane šnicle (i pečeni brokoli)

Veoma sam brzo diplomirala, ne stigavši da upišem apsolventski staž – meni se žurilo u život, kao da nisam i tada znala da mi je period studiranja bio jedan od najlepših u životu. Upisavši postdiplomske, počela sam i da konkurišem u razne firme, gde god sam videla da se traži ono za šta imam uslove (ni tada, a ni danas nisam beskrupulozna kao mnogi koji se javljaju na oglase koji mi damo, čak iako zadovoljavaju jedan ili nijedan od traženih uslova; razumem očaj, ali razumite i drskost) Moji roditelji nisu imali veze, mene posao nakon fakulteta nije čekao, pa su konkursi bili jedini način da počnem da radim.

Tako, obrela sam se u našoj tada najvećoj firmi koja je u sklopu sebe imala mnoge sestre firmice (firmetine?), a za koju se znalo da je režimski orijentisana. Da, ja sam bivši Deltaš. Naš deo za topli obrok se sastojao od bonova, koje smo trošili u restoranu firme, u podrumu zgrade. Jedan bon je bio jedan jogurt, a dva su kuvano jelo. Više se ni ne sećam koliko smo dobijali bonova za svaki dan, ali znam da sam tamo pokupila naviku da volim uz kuvano jelo da pijem jogurt, što mi je do tada bilo nepojmljivo. Nakon toga mi je hladan mlečni napitak savršeno pasovao uz intenzitet bilo kog kuvanog. Tamo sam naučila i da su tripice isto što i škembići (većina nas je pročitavši dnevnu kartu bilo ubeđeno da se za bon dobijaju tri pice – što je babi milo……)

Imali smo mi neke taktike za preživljavanje, jer se restoran otvarao u deset (doručak u to doba nije bio moderan, te mi je to bio prvi obrok), a ukoliko se okasni – pretilo je da se sve što valja razgrabi, te da ostanemo kratkih rukava. Zamislite parkiranje u restoranu već pri otvaranju, a na meniju – prebranac! Tada se đevrek i jogurt čine kao savršeno rešenje za do pet popodne i naredni obrok. Ipak, pored tog nesrećnog prebranca za doručak bilo je daleko boljih rešenja za prvi obrok, a koje i dan-danas pamtim: ribić u saftu, pečena piletina i faširane šnicle. S obzirom da je dobar deo personala bio više ili manje taze s fakulteta, izmotavavši se, ovo poslednje smo zvali fLaširane šnicle. Pored jogurta uz kuvano, meni je i danas ostalo da ćufte bez sosa zovem upravo – flaširane šnicle!

Faširane šnicle su baš to – ćufte bez sosa. Uz malu razliku – one sa sosom pravim tako što ih ne pržim pre sosa, nego ih praktično kuvam u sosu i razlika se uopšte ne primeti, a em što je korak pripreme manje, em i masnoća manje. Ipak, s obzirom da značajan deo domaćica (uključujući i moju mamu) ćufte u sosu pravi tako što ih prvo prži, pa tek onda bućka u sos – odatle i moja konstatacija da su to ćufte bez sosa. Dakle, mleveno meso se umeša sa ostalim sastojcima, oblikuju se ćufte koje se malo spljošte i prže se na malo ulja. I to je sve. Ne može jednostavnije.

Ono što sam nedavno otkrila je da pečem brokoli u rerni. Jedemo mi i onaj bareni na pari, ali ovaj daleko manje podseća na dijetalnu hranu, a hrskavost povrća pečenog u rerni čini ga nestvarno ukusnim. Nisam probala sa zamrznutim brokolijem – verujem da je unekoliko manje hrskav; s obzirom na ponudu i pristupačnost svežeg brokolija u domaćim radnjama – nema potrebe da posežem za zamrzivačem.

Ovo dvoje u kompletu je ručak dostojan kuvarskih TV emisija: pravi se smesa za faširke, stavlja se povrće u rernu; dok se brokoli peče, meso se oblikuje i prži simultano i sve toplo se iznosi odjednom. Ručak za pola sata. Preostale faširke se sutradan lepo podgrevaju, mada ne smeta ni da ih jedete hladne – šta fali?