Dronjčići, grickalica od kikirikija i piva

Prošli put sam pričala da sam bila tatin sin, koji je gledao utakmice reprezentacija i pratio međunarodna takmičenja pojedinačnih sportista. Pošto sam živce ostavila ispred televizora (a i kojekude drugo), zaključila sam da to više nema smisla, te sada pomno pratim dešavanja na sportskim terenima sportova koji me interesuju – ali izdaleka. Neka Bog poživi internet, društvene mreže i online vesti: to je moj prozor u sportska borilišta, a da nerviranje svedem na najmanju moguću meru.

Koliko ja pratim sva ta dešavanja i više-manje sam u toku, toliko mog Luku to veoma slabo interesuje. Na njegovu sramotu, majka ga obaveštava šta se dešava u kom sportu. On jeste trenirao košarku, ali je i tada mnogo voleo da je igra, ali ne i da gleda. Zaista ne znam za čije babe zdravlje plaćam ovako skup paket digitalne televizije, sa ovoliko sportskih kanala, kada to niko kod nas ne gleda. Sigurna sam da se na nekom emituje i prenos u boćanju, samo kada bi se neko pozabavio da prođe kroz sve te kanale. U Lukinu odbranu, odličan je šahista i bio je najverniji obožavatelj nekog kanala koji je emitovao poznate šahovske partije i njihove analize….doduše, verovatno je bio i jedini, s obzirom da je kanal ubrzo ukinut.

Prvi muž je, sa druge strane, gledao veliki deo tadašnje nevelike sportske ponude. Formula 1 – hoda se na prstima po stanu nedeljom u dva, ali sam znala celu tadašnju postavu, sa sve vozačima, a i naročito sam obraćala pažnju na rezultate Mike Hakinena, njegovog omiljenog vozača. Šumahera je poštovao kao izuzetnog profesionalca, ali ne i voleo. Isto tako, bila sam obaveštavana o rezultatima američkog super-bola, jer nisam nikad bila s kruške pala, pa da navijam sat i džedžim pred televizorom pola noći kako bih gledala utakmice sporta čija ni pravila ne znam. Kad malo bolje razmislim: parkiram unazad na retrovizore motajući volan jednim prstom, imam alata kao da umem da majstorišem, mahom znam šta se dešava u sportu – pa ja sam Katica, ljudi moji!

Šta vi grickate tokom nekih zajedničkih gledanja sportskih događaja? I da li išta? Moje najveće razočarenje je bilo u Americi, kada sam na bejzbol utakmici zagrlila kokice, nadajući se da su one naše, slane, a dobila sam neke slatke – i sada se zgrčim na pomisao na njih. Omiljenih grickalica, pored (slanih) kokica je mnogo – slani pečeni bademi, lešnici, orasi, kikiriki. Volela sam ranije i smoki, nešto manje čips, ali ih toliko retko sada jedem, da se mogu podvesti pod statističku grešku.

Grickalica koja zahteva malo veće angažovanje od otvaranja kesice gotovih proizvoda su dronjčići, a i rezultat će izazvati veće zadovoljstvo, gotovo ushićenje. Sećam se da kada sam ih prvi put probala: Maja mi ih je donela u kesici na neko okupljanje – nisam znala kako da stanem, a da me nije bilo sramota – tačno bih celu onu kesu stavila ispred sebe i odmicala je ako bi se neko drugi primakao. Savršeni su! Hrskavi, aromatični, a sa ukusom kikirikija, zanimljivog oblika i teksture, a zahteva angažovanje blisko nuli. Za neka buduća sportska dešavanja, dronjčići će sigurno biti veće zadovoljstvo od kesica industrijskih grickalica.

(preuzet recept)