Ružice sa orasima

Svojevremeno sam učila, više ni ne znam iz kog predmeta, onako u prolazu, da je inteligencija mogućnost snalaženja u svakoj situaciji. Čak smo i na nekom času francuskog, toga se odlično sećam, prevodili tu definiciju, a sve kako bismo upotrebili glagol snalaziti se koji smo upravo naučili. U međuvremenu su me više puta ispravljali da inteligencija nije puko snalaženje u svakoj prilici, već i učenje iz iskustava, korišćenje stečenog znanja i slično. Slažem se da je to potpunija definicija, jer smo svi mnogo puta čuli da je suprotno od inteligencije raditi iste stvari i očekivati drugačiji rezultat – ovoga se uvek naročito setim kada pokušavam da neumereno jedem slatkiše, a da zadržim ili postignem neki kilogramsko-minusni rezultat. Odoh daleko od onoga o čemu sam htela da pišem.

Umem da improvizujem, umem da se snađem u (skoro) svakoj situaciji – jedino su šalteri i administracija uvek ozbiljan test moje inteligencije: pred njima sam ozbiljno glupa, verujte mi. Ipak, uprkos mogućnosti snalaženja, oduvek sam volela da imam neophodni alat, da si priuštim sve ono što će mi olakšati posao, pričiniti zadovoljstvo u radu ili učiniti da mi posao bude kvalitetniji, efikasniji i brži. Ovo nije isključivo vezano za kuhinju, već i za svaki drugi rad. Pa ja imam alata za majstorisanje više nego neki majstori – ono nije da ga redovno koristim, ali u tim retkim prilikama lične upotrebe ili sam najbolji dodavač na svetu, kada nekoga ko se prevario da svrati na kafu uhvatim da mi i nešto popravi; bitno je biti opremljen, dobrih duša uvek ima.

Baš iz te naklonosti alatkama, kuhinjskih pomagala imam…mnogo, već sam pričala o tome. Ono što mogu da istaknem je da sve manje imam promašaja – valjda je tome doprinelo iskustvo, bolje promišljanje, bolja obaveštenost, a i to što sam većinu potrebnih stvari već kupila, pa su sada i kupovine ređe. Ipak, umem da se zaletim i opčinim se nekom glupošću: srećom, to nikada nisu neke skupe stvari, već iznosi koje mogu da alalim, što bi stari rekli.

Naročito mi je AliExpress izvor kupovine nekih stvarčica koje se ovde teško ili nikako ne nalaze. Odaberem, poručim, platim i onda čekam. Najčešće i zaboravim šta sam poručila, kada me poštar iznenadi. Jedna od ih “iznenađenje” pošiljaka je bila presa za kineske keksiće – Mooncake.

Dopale mi se šare. Nije baš da sam imala ideju da ih punim pastom od lotosovih semenki, kako se u originalu prave u jednoj od verzija, ali sam shvatila da bih mogla neki drugi punjeni keks da napravim. Odmah potom sam se geografski približila i smislila da napravim ma’amoul orijentalne keksiće, one punjene pastom od urmi, a koje se pripremaju sa ružinom vodicom. Kod nje je upravo i bilo zapelo: nešto mi se nije dalo da idem da je tražim, a i trudim se da se držim uobičajenih sastojaka što više, jer ono što bih ja jurila kroz Beograd koji po nekim kriterijumima važi za metropolu, neko drugi u malom mestu bi samo frknuo na recept.

U tim mojim razmišljanjima, došla sam do najobičnijih ružica sa orasima, boščicama ili mandarama, kako ih sve zovu. Radi se o prhkom testu koje se iseca u krugove, pa se na svaki krug stavlja malo fila i potom se krajevi testa skupe kao bošča (marama) i stisnu se da tako ostanu. Naravno, u osnovi se tako pravi; korak dalje je da se napunjeno testo urola u lopticu, pa da se pritisne rukom u blago ovalni oblik; ili da se na neki drugi način ukrasi na vrhu – viljuškom, pritiskanjem na presu za ceđenje limuna i slično. Naravno, može se napraviti i u obliku moonlight kineskih keksića, ako se zaletite u AliExpress kupovinu.

U tim mojim kuhinjskim istraživanjima i razmišljanjima, pošla sam od običnog testa sa mašću; ma koliko bila jedna od mojih omiljenih namirnica, ipak mi je za ove kolačiće nedostajalo ukusa – falilo mi je ono nešto. Isprva sam htela da orahe začinim sa malo muskatnog oraščića, a onda sam shvatila – fali mi ukus u testu, fali mi puter! Zamišljeno – učinjeno! Sledeća tura je bila napravljena sa puterom, fil nije diran i bila sam više nego zadovoljna. A vidite samo kako su mi slatki! Najobičniji keksići koji ovako ukrašeni postanu umetnost. Ili bilo kako drugačije, jer izgled nije jedino što ih odlikuje: presudan je ukus, ipak.